Da li sam previše debela / mršava za trbušni ples?

Kratak odgovor je NE.

Kako znam? Orijentalni ples je potekao iz narodnog plesa i kao takvog može ga uspešno plesati svako bez obzira na telesnu građu. Ako vam treba dokaza, evo:

Na primer, sigurna sam da je većina onih koja smatra da su predebele ustvari vitkija od ove devojke – obavezno odgledajte video: poenta nije da li je loše ili dobro odabrala kostim, već da igra fenomenalno

Iako mršavica ima manje među trbušnim plesačicama, jedna od najpoznatijih je baš takva

Da ste zaista previše debeli ili mršavi da plešete verovatno ne bi ste ni razmišljali o tome, jer bi ste imali mnogo prečih zdravstvenih problema. Realno ne postoji zdrava osoba koja je previše mršava ili debela da pleše.

E sad, društvena percepcija ženskog tela je nešto drugo i to može veoma snažno da utiče na to kako doživljavamo sopstveno tela. Jedna devojka mi je čak rekla da mora prvo da se zategne u teretani da bi mogla da dođe na časove plesa. Džabe sam joj objašnjavala da ples pomaže da se mršavi, a nema razloga da joj bude neprijatno na časovima jer dolaze žene najrazličitije građe. Sve je bilo uzalud, ona je izgleda imala u glavi neku predstavu trbušne plesačice kao „dobre ribe“ ili „fatalne zavodnice“ i osećala je kao da ne može da ispuni taj kriterijum.

Ovo može da predstavlja problem čak i za profesionalne igračice jer povrh plesnog umeća struka i publika od njih uvek traži i neki određeni izgled i građu. Tako je u svim scenskim plesnim disciplinama. Orijentalni ples je malo liberalniji u tom smislu, ali taj pritisak svakako postoji.

Ženski ideal i kako vidimo sebe

Svaka kultura i epoha ima neki svoj ženski ideal i ako mislite da su ranije ti ideali sigurno bili „prirodniji“ nego u današnje vreme do besmisla „erbrašovanih“ fotografija – varate se. Ono što su danas silikoni, botoks, „seksi“ cipele od kojih dobijamo žuljeve, to su u nekim drugim vremenima i mestima bili korseti, povezi za noge, kapi za oči od otrovne beladone. Čak ni idealizovanje ekstremne mršavosti, kao kod današnjih modela, nije potpuna novina, iako je retko u istoriji. Takvo idealizovanje bilo je povezano sa nekom ideologijom koja odbacuje materijalno, često čak i sa prezirom prema telu kao nečem što je zlo. I današnje bolesnice od anoreksije spominju kako mrze sopstveno telo. Ono što je neobično jeste otkuda takav stav u jednoj krajnje materijalističkoj kulturi kakvo je savremeno društvo. Možda stoga što nedostižni ideal podstiče neprestano i nerešivo nezadovoljstvo samim sobom. To bi trebalo da podstakne potrošnju – što je krajnji cilj reklame koja koristi ovaj (ili bilo kakav drugi) nedostižni ideal.

Idealna ženska figura samo je jedan aspekt ženskog ideala. Tu su i sva druga očekivanja koje društvo ima spram nas, a u vezi kojih mi žene zdušno volimo da se preispitujemo i očekujemo odobravanje spolja: „Šta će reći muž/deca/roditelji/svekrva/komšije/kolege/prijatelji/frizerka…?“  Hoćemo da budemo uspešne u svakoj ulozi: majka, supruga, žena od karijere, ljubavnica. Nema u tome ničeg lošeg, ali da bi razumeli u čemu se sastoji uloga žene, možda bi trebalo više da sagledamo sebe (a manje da čitamo ženske časopise).

Za bolje razumevanje uloge žene neophodno je da slušamo sopstvenu unutrašnju prirodu, da je otkrijemo, prihvatimo, negujemo, štitimo, izlečimo, i naposletku pustimo je da prirodno, sama po sebi deluje na svet oko nas.

Nema takve opšte i idealne predstave žene koja bi bila poželjan primer ili ideal za svaku ženu – a i ne treba da tražimo takvu sliku. Mnogo je važnije da upoznamo i razvijemo sebe i stvorimo jedan sopstveni ženski ideal, koji možda važi samo za nas lično, ali u potpunosti izražava jedinstvenost našeg bića.

Maitreyi D. Pointek (Žena i Tao)


Ostavite odgovor